Priča o dva virusa

Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja i epohe neverice, vreme svetlosti i vreme mraka; proleće nada i zima očaja; imali smo sve pred sobom i pred nama nije bilo ničega, išli smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao – ukratko, ličilo je to doba toliko na sadašnje, da mnogi od najglasovitijih stručnjaka traže da se ono, kao dobro ili kao zlo, primi samo u najvišem stupnju poređenja.

Čarls Dikens, Priča o dva grada

Zdravo. Ja sam Teški akutni respiratorni sindrom koronavirus 2. Sad smo već prijatelji, pa me možeš zvati Korona. Možda me ne vidiš, ali tu sam, u tebi. Ne govorim, a ipak čuješ da ti odzvanjam u glavi. Nego, da krenemo redom. Ja sam virus: svega tridesetak kilobaza/7-8 kilobajta genetskog koda upisanih u samo jedan lanac RNK, umotanog u nešto proteina i masti. Masti su mi stvarno važne, štite me i pomažu mi da se zakačim za tvoje ćelije. Zato ne volim alkohol i sapun, rastvaraju mi omotač. Ali ne sumnjaj, stvarno sam Težak.

Možda se pitaš kako sam se uvukao u tebe. Nije bilo teško. Sećaš se prošle nedelje? Možda od Alise koja se tad vratila sa Modne nedelje u Milanu, ili preko Boba koji se pojavio na poslu iako se osećao loše. Znam da voliš da zagrliš svoje prijatelje i drago mi je zbog toga.

Nije mi prijala tvoja koža. Ništa lično, ali ćelije tvoje kože nisu baš gostoljubive. Više volim tvoje oči. One imaju mukoznu membranu preko koje stižem do epitelnih ćelija pluća. Tvoja pluća su pravo mesto za magiju; epitelne ćelije imaju baš one receptore koji mi trebaju, a prostor je fantastičan. Što je najbolje od svega, pošto mesecima padaš s nogu od posla, ono malo leukocita što me je dočekalo na braniku bilo je tako izmoreno da sam uspeo da se zakačim za prvu ćeliju na koju sam naišao.

E, da, ćelija. Odmah smo se skapirali. Receptori ćelije i moji šiljci su se dotakli na sekund i već sam bio u njoj. Nemoj pogrešno da me razumeš, omotač od masti sam ostavio na membrani i ušao u citoplazmu što mi je pomoglo da skinem i omotač od proteina. Kad uđem na sigurno u ćeliju-domaćina, ne treba mi zaštita. 

Domaćin mi je postao dom. Možda zvuči lako, ali nije, ima tu trikova i ubeđivanja, ali kad se jednom otarasim omotača, sve ide lakše. Ogolio sam svoj lanac RNK. Ćelija ti je pravi domaćin, stvarno lepo brine o meni.

Dok moja RNK slobodno pluta u citoplazmi, domaćin radi sve što poželim. Nisam zahtevan, treba mi samo nekoliko kopija moje RNK i nešto proteinskih i masnih omotača. 

Za umnožavanje lanca moje RNK i omotača u citoplazmi koristim tvoju energiju. Kad se dovoljno umnože, spremni su da kao novi potpuno funkcionalni virusi napuste ćeliju i nađu sebi svog domaćina.

Kažu da sam ubica. A ja bih pre rekao da sam druželjubiv. Društveno udaljavanje me izgladnjuje i ne volim sedenje kod kuće. Ali neću ja da ti govorim.

#ostanikodkuće


Zdravo. Ja sam WannaCry Ransomware. Sad smo već prijatelji, pa me možeš zvati Rensom. Možda me ne vidiš, ali tu sam, u tebi. Ne govorim, a ipak čuješ da ti odzvanjam u glavi. Nego, da krenemo redom. Ja sam virus, crv neki bi rekli, od nekih 3,72 megabajta koda, spakovanih u jedan .exe fajl. Taj .exe fajl mi je stvarno važan, omogućava mi da se pokrenem u tebi. Zato ne volim antiviruse i firewalls, sprečavaju pokretanje mog .exe fajla, ne mogu čak ni da se povežem s tobom. Ali ne sumnjaj, stvarno sam  uporan.

Možda se pitaš kako sam se uvukao u tebe. Nije bilo teško. Sećaš se prošle nedelje? Možda od Alise koja je tražila da joj kopiraš devetu sezonu GOT-a na fleš, ili preko Boba koji je svratio da isprinta neke fajlove na tvom printeru. Znam da voliš da pomogneš prijateljima i drago mi je zbog toga.

Nisu mi prijali tvoji portovi. Ništa lično, ali tvoj HDMI nije baš gostoljubiv. Nisam siguran ni da znam šta je RJ45 i čemu tačno služi. Trebao mi je USB port; tu ima baš onih receptora koji su mi potrebni, a tvoj firewall ih ne blokira. Što je najbolje od svega, pošto nisi apdejtovao operativni sistem i antivirus, niko me nije ni pitao ko sam i šta radim tu. Pa sam otišao pravo na C:/Windows. 

Tu sam se osećao kao kod kuće, dotakli smo se na sekund i već sam bio unutra. Nemoj pogrešno da me razumeš, ušao sam u tvoj RAM jer je tu lakše da se moj .exe fajl pokrene. Kad uđem na sigurno u tvoj RAM, ne treba mi zaštita.  

Postao si mi dom. Možda zvuči lako, ali nije, ima tu trikova i ubeđivanja, ali kad se jednom moj kod pokrene, ogolio sam svoje komande tvom procesoru. Znaš kakvi su procesori, misle da su pametni, ali na kraju ipak rade kako im se kaže.

Kad moje komande uđu u procesor, ti treba samo da radiš ono što poželim. Nisam zahtevan, treba mi samo da se moje kopije rasporede po tvojoj mreži i svi podaci sa tvog diska da budu enkriptovani.

Ubeđen si da si svojoj mreži rekao da hoćeš da kontaktiraš printer preko TMP protokola, a u stvari si mu poslao moje kopije, da ih oni šalju dalje. Zaraziću svakog tvog nezaštićenog druga i neću ti dekriptovati podatke dok ne izvučeš malo kripto keša na sunce. Pa čak ni tad.

Ja ne ubijam ljude, pre bih rekao da im osvajam srca. Apdejtovanje operativnog sistema me ubija, a antivirus me lišava snage. Stvarno ne volim firewalls. Ali neću ja da ti govorim.

#cybersec


Autor: Andrej Petrovski

Biologija: Olga Tanasković

Ilustracije: Igor Vujčić

Uređivanje i prevod na srpski: Milica Jovanović