Fejsbuk protiv Australije: Budućnost tržišta informacija
Tekst je izvorno objavljen u Novom magazinu.
Nesporna je činjenica da je u poslednjih nekoliko godina dodatno zamućena linija između činjenica i osećanja. U jeku svakodnevnih negativnih vesti, svako ima potrebu da pročita ili čuje nešto ohrabrujuće. Ali važno je uvek uzeti u obzir po koju cenu jurimo te pozitivne vesti. Kao što smo videli u skorijim primerima, ova potera za veselim i ohrabrujućim vestima, pogotovo u periodu generacijske krize kakva je ova izazvana koronavirusom, može se otrgnuti kontroli i ostaviti nas u poziciji da sa iznenađenjem gledamo upad pristalica predsedničkog kandidata koji je izgubio izbore u jednu od najznačajnijih institucija demokratije u Sjedinjenim Američkim Državama. Refleksna je reakcija da su počinioci prosto nerazumni fanatici koji ne razlikuju istinu od laži, ali činjenica je da je situacija dosta složenija od toga. Naime, upravo je ta potera ohrarujućih vesti ono što je te ljude motivisalo da urade to što su uradili. U njihovim očima, istina je ono za šta se oni bore.
Polarizacija je postao novi sveobuhvatni termin kojim se služimo da objasnimo urušavanje institucija, gušenje javne debate i političke nesuglasice. Ali u suštini ove polarizacije leži duboka polarizacija medijskog prostora, koja predstavlja jednu od najvećih pretnji na duže staze. Cenzura, autocenzura i širenje dezinformacija postale su opšte mesto u proizvodnji medijskog sadržaja i na taj način uspešno guše nezavisne i slobodne medije čiji je opstanak mnogo neizvesniji od recimo tabloida i veb stranica koje služe sa generisanje klikbejta. Svakako ne smemo zaboraviti da postoji još jedan ključni akter u dinamici dostavljanja vesti od medija do građana.
Društvene mreže preuzele su ulogu iz senke kao veliki uređivači sadržaja, kontrolišući i određujući vesti koje njihovi korisnici dobijaju, zavisno od njihovih interesa i prijatelja. Takozvani informacioni baloni diktiraju širenje i prijem informacija bez objektivnog i sveobuhvatnog pogleda na stvari i događaje. I sve to se dešava preko leđa medija koji su previše prisutni, a opet premalo prepoznati.
Prethodnih nekoliko dana smo mogli da pratimo veliku dramu koja se odvijala u digitalnom prostoru između vodećih tehnoloških kompanije i Australije. Ukratko, australijskim medijskim organizacijama onemogućeno je da dele vesti na svojim Fejsbuk stranama, što je takođe onemogućilo korisnicima u Australiji da direktno dele sadržaje koji čine onlajn vesti na toj društvenoj mreži. Naime, Australija je rešila da donese zakon kojim obavezuje giganta društvenih mreža da medijima plaća određenu kompenzaciju kada se na platformi dele njihovi sadržaji. Ipak nekako očekivano, Fejsbuk je izrazio da se ne slaže sa novonastalim uređenjima i da će naprosto zabraniti izdavačima i korisnicima u Australiji da dele ili gledaju australijski i međunarodni sadržaj vesti. Krajnje jednostavno, ova platforma će onesposobiti opciju deljenja linkova na kojima se nalaze vesti.
Ovo možda ne zvuči tako strašno na prvu pomisao, ali kada se malo uđe u ceo ekosistem dolazi se do zaključka da će cela Australija ostati bez izvora informacija tj da mediji neće moći da dele svoje vesti, kao ni građani da te iste vesti primaju. Iako je Gugl pristao da sklopi dogovore sa medijskim kućama u zemlji, Fejsbuk je odlučio da čvrsto stoji u mestu. Za samo nekoliko dana koliko je trebalo da se odvije ova drama, posećenost medijskih sajtova koje je Fejsbuk blokirao opala je za čak 13 posto. Među blokiranim sadržajima našli su se i sajtovi australijske vlade, koji su prenosili važne informacije o dolazećoj kampanji za vakcinaciju protiv koronavirusa u zemlji. Ovo nam jasno pokazuje spregu snaga, to jest, koliki je zapravo ucenjivački potencijal jedne globalne kompanije kao što je Fejsbuk. Trenutno je u pitanju jedna velika i jaka zemlja kao što je Australija, što nas dalje navodi na razmišljanje šta će se desiti kada u pitanju bude neka manja zemlja, sa nestabilnijom vladom i pozicijom za pregovaranje?
Australija svakako nije prva zemlja koja je pokušala da reguliše rad Fejsbuka i drugih velikih platformi. Godinu dana je prošlo od prvog predloga u Evropskoj uniji, a samo pre nekoliko dana je i Kanada najavila da će krenuti istim stopama. Iako Fejsbuk uporno tvrdi da je u pitanju pokušaj ugrožavanja principa otvorenog interneta, deluje da su razlozi za njihovo protivljenje ipak malo složeniji.
Za medije koji se uporno nalaze u sve goroj finansijskoj situaciji, ovakav sistem bi možda pomogao da se održe finansijski, uprkos činjenici da se građani sve češće oslanjaju na društvene mreže kako bi dobili sve svoje informacije. Ono što ne bi trebalo da se zaboravi je da su upravo tradicionalni mediji ti koji su zaslužni za najveći broj vesti koje preletimo dok provodimo vreme na društvenim mrežama. U celoj toj mišolovci, ponekad je lako zaboraviti da je upravo tim medijima potrebna ta skromna suma koju su prethodne generacije izdvajale kako bi svakog dana prelistale dnevnu štampu i ostale u toku sa dešavanjima u svetu.
Danas radije listamo i klikćemo, ali je suština nekako ista: mediji nisu slobodni ako nisu učinkoviti i ako nisu dostupni svima i zavise od tehnoloških kompanija kojima je glavni podsticaj stvaranje profita.
Novonastali biznis modeli za tradicionalne medije sve češće insistiraju na onlajn hiperprodukciji kako bi ostali relevantni, a pristup sadržaju takođe ne zavisi više iskuljučivo od njihovih kanala, već često od globalnih platformi kao što su društvene mreže, što navodi medije da manipulišu čitaocima na različite načine i dovodi do novih vrsta problema. Razvoj komunikacije putem brojnih platformi, a naročito društvenih mreža, posledično je doveo do novih vrsta komercijalnih poruka koje zakonodavstvo, kao što je to obično slučaj sa tehnologijom, ne uspeva dovoljno brzo da prati. Određeni oblici koji spadaju u sivu zonu oglašavanja prisutni su već dugo, kao “inforeklame” (infomercials) – naizgled informativni medijski sadržaji kojima se zapravo promovišu određeni proizvodi i usluge.
Jasno je da online mediji pribegavaju različitim metodama kako bi obezbedili dodatno finansiranje. Da li nekada to čine iz nehata ili sa namerom, teško je reći, ali često se mogu videti različita kršenja kodeksa i našeg pravnog okvira, koji ne uznemirava ni medije ni javnost u meri u kojoj bi trebalo. Najćešće se dešava da komercijalni sadržaj nije označen na način koji bi trebalo. Kodeks novinara Srbije navodi da novinar ne sme da pristane da u bilo kojoj novinarskoj formi plasira bilo kakav oblik komercijalnog oglašavanja ili političke propagande. Pored kodeksa dodatno pojašnjenje nam daju i Smernice za primenu kodeksa u online okruženju, koje definišu prikriveno oglašavanje gde svaki oblik komercijalnog oglašavanja i političke propagande mora jasno biti razdvojen od novinarskog i korisnički stvorenog sadržaja. Prilikom razdvajanja mora se voditi računa o nivou medijske i digitalne pismenosti korisnika. Promotivni sadržaji se označavaju korišćenjem oznake prepoznatljivosti u skladu s propisima i samoregulatornim instrumentima koji uređuju oglašavanje (npr. “plaćeni prostor”, “oglasna poruka”, “promotivni sadržaj”, “advertorijal” i sl). Nažalost, to često nije slučaj u praksi, te se na svakom koraku mogu pronaći komercijalni sadržaji koji su nam predstavljeni kao vest, a ne reklama.
Pored ovih problema, u Srbiji se od nedavno javlja novi model uzurpacije medijskog ekosistema koji građane može dovesti u zabludu. Tako se početkom 2020. godine pojavio duplikat poznatog čačanskog online medija Ozonpress. U potpunosti je preuzet izgled ovog online medija, njegov logo i registrovan domen ozonpress.rs, dok je orginalna web adresa ozonpress.net, što čitaoce veoma lako može zbuniti u pogledu stvarnog izvora informacija jer se sadržaji ovih sajtova u potpunosti razlikuju. Na portalu ozonpress.rs ne postoje informacije u delu “O nama” i “Impresum”, što svakako govori da ne znamo ko stoji iza ovog sadržaja, te da nije u skladu sa važećim proposima niti sa kodeksom novinara. Očigledno možemo zaključiti da je u pitanju loša namera, tj. preuzimanje reputacije postojećeg medija zarad ostvarivanja određenih interesa. Do danas ovaj problem nije rešen i oba portala koegzistiraju, ali sa bitno drugačijom uređivačkom politikom. Godinu dana kasnije dešava se identična stvar sa niškim portalom Južne vesti i koliko možemo da vidimo, isti ljudi se spominju kao osnivači dupliranih medija po istom principu. Ovaj mehanizam očigledno ima uspeha čim se ponovo koristi.
S obzirom na ogromnu količinu sadržaja koji u onlajn okruženju kreiraju mediji, organizacije, korisnici društvenih mreža i drugi akteri, od naročitog značaja je da se prava priroda takvog sadržaja, ukoliko je on zaista komercijalan, jasno naznači i predstavi. Informaciona i digitalna pismenost su takođe važne za prepoznavanje i razumevanje neetičkih i nedozvoljenih praksi kada je reč o sadržaju koji je u svojoj biti komercijalan.
Svima nam je već sada jasno da digitalno okruženje prevazilazi nacionalne granice, u potpunosti remeti do sada nama poznat poredak i dovodi u pitanje da li možemo da koristimo do sada poznate mehanizme da rešimo sporove. Takve okolnosti svakako dovode da toga da su pred nama ogromni izazovi kako za same medije i autore, tako i za države koji to treba da regulišu kako bi zaštitili građane. Upravo na primeru Australije razumljiva je namera države da pokuša da reguliše ekonomiju medijskog biznisa unutar svoje jurisdikcije, međutim suočeni su sa nedovoljno ispitanim izazovima i ograničenjima. Na kraju, različite manipulacije dovode do toga da građani gube kontrolu, mediji ne uspevaju da pronađu efikasne načine za održivost njihovih biznis modela i pitanje je kako će to da se završi. Izgleda da ćemo morati da sačekamo još neko vreme da vidimo da li će neki entitet, recimo Evropska unija, uspeti da izbori bitku za sve nas i pronađe mehanizam koji će nam svima pomoći.
Nevena Krivokapić Martinović je koordinatorka SHARE Fondacije za onlajn medije i slobodu izražavanja i advokatica. Poseduje višegodišnje iskustvo u oblastima medijskog, poslovnog i IT prava.
Čitaj još: