Dan posle pandemije: idemo li ka distopiji nadzora
Zamislite da posle dugog leta slećete u daleku stranu zemlju. Dolazite na pasošku kontrolu na kojoj policija od vas traži da instralirate mobilnu aplikaciju. Imate strano državljanstvo, neće da vas puste preko granice, pristajete i preko aerodromske WiFi mreže instalirate traženu aplikaciju. Nakon kratke analize, pojavljuje se obaveštenje da se na osnovu lokacijskih podataka telefona može videti da ste bili u kontaktu sa zaraženim licima i da ne možete da uđete u zemlju dok se ne testirate i utvrdite zdravstveno stanje.
Iako na prvi pogled zvuči kao epizoda serije Black Mirror ili kakve druge distopijske vizije budućnosti, ovaj scenario je blizu da postane stvarnost, najpre u autoritarnim društvima, a zatim i u uslovno rečeno demokratskom svetu.
Pandemija COVID-19, koja ne poznaje granice pa tako ni političke sisteme, otvorila je pitanje zaštite javnog zdravlja tehnologijom nadzora i kontrole, u čemu prednjači Daleki istok, pre svega Kina, Južna Koreja, Hong Kong i Singapur. Prevencija širenja zaraze svakako jeste razlog da se ograniči i proverava kretanje (potencijalno) inficiranih građana, ali koji su rizici po privatnost i druga prava, koja vrsta intruzije je previše intruzivna?
Tehnološkim rešenjima biološko-zdravstvenih problema možemo lako doći u situaciju da nam definišu novu normalnost, dakle da se zadrže i posle kriznog perioda. Koliko dugo nakon pandemije će se čuvati podaci da je neko bio inficiran virusom ili u kontaktu sa osobom pozitivnom na korona virus? Da li će koncerti, utakmice, bioskopi, pozorišta, aerodromi postati dostupni samo onome ko prođe kontrolni punkt i dokaže svoju imuno-biološku sliku skeniranjem QR koda? To su samo neka od pitanja o kojima treba da razmišljamo, a čiji su izgledi za sada vrlo pesimistični.
Smartband umesto nanogice
Tokom pandemije imamo priliku da vidimo koje razmere je dosegao tehnološki odgovor država na krizu. Gradovi širom Kine obavezuju građane da na telefonima instaliraju softver koji po bojama klasifikuje rizik od zaraze, odnosno procenjuje potrebu za karantinom ili mogućnost pristupa javnim prostorima kao što je metro. Na osnovu istorije putovanja, vremena provedenog u žarištima zaraze i izloženosti potencijalnim prenosiocima virusa, sistem dodeljuje crveni, žuti, ili zeleni kod, a navodno će uskoro moći da se provere kodovi boja drugih ljudi unošenjem brojeva identifikacionih dokumenata.
Kineska kompanija za proizvodnju terminala integrisala je biometrijsku tehnologiju za prepoznavanje lica i merenje temperature u svoje proizvode. Druga kompanija, takođe iz Kine, tvrdi da njen softver za prepoznavanje lica može da identifikuje ljude koji nose maske na javnim mestima.
U Singapuru je kreirana mobilna aplikacija za “praćenje kontakata”, koja putem blututa razmenjuje enkriptovane identifikatore pomoću koji se može utvrditi da li je osoba bila izložena virusu. Na sajtu Vlade Singapura se takođe mogu pronaći informacije o svim registrovanim zaraženim pojedincima – starost, pol, državljanstvo, datum potvrde infekcije, prebivalište, objekti koje su posećivali itd. Policija i vojska u Maleziji dronovima kontrolišu poštovanje mera ograničenja kretanja, dok se u Kini dronovi koriste za merenje temperature građana termalnim senzorima, prskanje dezinfekcionih sredstava na ulice i rasterivanje okupljanja.
Nešto drugačiji pristup primenio je Hong Kong, gde građani u obaveznom karantinu dobijaju pametne narukvice koje se uparuju sa telefonima, kako bi se pratilo da li napuštaju domove. Kada građanin dobije narukvicu, dužan je da se kreće po svom stanu ili kući radi mapiranja koordinata prostora za izolaciju. Dostupna je i onlajn platforma putem koje se honkonškoj policiji može prijaviti potencijalno kršenje karantina. Pored brojnih drugih mera za identifikaciju i izolaciju potencijalno zaraženih, nadležne službe u Južnoj Koreji građanima šalju tekstualne poruke sa podsetnicima da detaljno peru ruke i ne dodiruju lice prljavim rukama, ali i podatke o novozaraženim pacijentima. Prema pisanju britanskog Gardijana, tipična poruka izgleda otprilike ovako: “Žena u 60-tim upravo je testirana kao pozitivna. Kliknite na link za mesta koja je posetila pre nego što je hospitalizovana.”
Izvan Azije takođe možemo da vidimo raznoliku praksu obuzdavanja zaraze koja uključuje tehnološke odgovore. Aplikacija za samotestiranje na korona virus koju je razvio Sekretarijat za javne inovacije Argentine traži kao neophodne podatke nacionalni idenitifikacioni broj, dakle pandan našem JMBG, mejl adresu i broj telefona. Primetno je da Android verzija traži veliki broj osetljivih dozvola na uređajima, recimo pristup kalendaru, kontaktima, geolokaciji, mikrofonu, kameri i tome slično.
Moskva se oslonila na novi gradski sistem video-nadzora sa mogućnošu prepoznavanja lica, koji obuhvata 170.000 kamera. Gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin ukazao je na slučaj kineske državljanke koja je doletela u Moskvu iz Pekinga u februaru. Njen test je bio negativan, a locirali su taksistu koji ju je vozio sa aerodroma, prijatelja koga je srela u naselju gde živi kršeći karantin i prikupili podatke svih 600 ljudi koji žive u njenoj zgradi. Od država članica Evropske unije možemo da izdvojimo primer Češke, koja je za sada samo u jednom okrugu primenila meru “pametnog karantina”. Uz saglasnost zaraženog, na osnovu podataka o geolokaciji mobilnog telefona koji se prikupljaju od operatora i transakcija platnim karticama proverava se kretanje u prethodnih 5 dana i mapiraju potencijalno zaražene osobe.
Analiza metapodataka sa mobilnih telefona, odnosno geolokacijskih informacija, primenjuje se takođe kao mera identifikacije kontakata zaraženih osoba i rekonstrukcije njihovog kretanja. Evropska komisija je pokrenula inicijativu da po jedan mobilni operator u državama članicama prikuplja agregirane i anonimizovane podatke o lokaciji radi modelovanja širenja virusa i procene mera za sprečavanje pandemije. Radna grupa Ministarstva inovacija Italije i Univerzitet u Paviji rade na analizi anonimizovanih setova podataka o kretanju korisnika koje su dobili od Fejsbuka i telekom provajdera. Tako recimo Fejsbukov set podataka sadrži informacije o kretanju sa severa na jug Italije, kada je premijer te zemlje najavio zatvaranje Lombardije i još 14 provincija. Možda najintruzivniji pristup u praćenju građana pomoću podataka sa telefona preduzeo je Izrael – na osnovu geolokacije se utvrđuju kontakti koje je zaražena osoba imala, tj. ljudi koji su se nalazili na manje od 2 metra od zaražene osobe 10 minuta ili duže, a zatim im Ministarstvo zdravlja šalje poruku da idu u karantin, koji nadzire policija. Iako je Vrhovni sud prvo privremeno suspendovao meru 19. marta, ipak je vraćena na snagu nakon formiranja nadzornog odbora u izraelskom parlamentu.
Građani se mogu zapitati ako nam je sva ova tehnologija omogućila da se spasemo katastrofalnih posledica virusa, zašto nas ne bi štiltila i od drugih “pošasti” kad pandemija prođe?
Kao što možemo da vidimo iz mnoštva primera, tehnološke inovacije i gedžeti koje koristimo svakodnevno dobijaju nove namene. Narukvice nalik onim koje prate vaše sportske aktivnosti i mogu da se naruče onlajn za par desetina dolara, postaju faktički kao nanogice za kućni pritvor, dronovi za zabavu i video-produkciju se pretvaraju u sredstva za rasterivanje grupa ljudi a pametne kapije i punktovi odlučuju ko gde može da se kreće.
Dodatni problem sa fizičkom infrastrukturom, kao što su kamere za video-nadzor, pametni paneli i tome slično, jeste što kada se jednom postavi veoma teško se uklanja, ne samo zbog rastuće želje država za kontrolom, već i zbog investicija i ekonomske računice. Kada ljudi konstantno bivaju okruženi različitim objektima koji ih biometrijski ili na drugi način prate u svakodnevnim aktivnostima, npr. kada putuju ili šetaju parkovima, nadzor postaje normalizovan, pa čak i poželjan.
Budućnost digitalnih prava
Više od 100 organizacija, među njima i SHARE Fondacija, pozvalo je svetske vlade da sve tehnološke metode koje se koriste u suzbijanju pandemije strogo poštuju ljudska prava i slobode. “Povećanje državnih ovlašćenja za digitalni nadzor, kao što je pristup podacima o lokaciji mobilnih telefona, preti privatnosti, slobodi izražavanja i slobodi udruživanja, na načine koji mogu ugroziti prava i degradirati poverenje u javne insititucije – potkopavajući efikasnost bilo kakvog zdravstvenog odgovora”, navodi se u pismu.
Civilno društvo, eksperti, aktivisti, zajednice entuzijasta i građani treba više nego ikada da budu na oprezu i insistiraju na istinskom vraćanju u normalno stanje, umesto iščekivanja posledica “nove normalnosti” po slobodan protok informacija, privatnost, zaštitu podataka o ličnosti, tajnost komunikacije i druga povezana prava.
Povećana invazivnost ima smisla kada se društvo bori sa jasnom i neposrednom opasnošću kao što je pandemija smrtonosnog virusa, ali ipak na duži rok moramo imati na umu mogućnost “promene svrhe” rešenja koja se sada nameću, naročito tehnoloških.
“Tehnologija koja identifikuje kašalj bi se mogla koristiti da identifikuje smeh”, napisao je Juval Noa Harari u listu Financial Times. Zvuči jezivo, ali vrlo ostvarivo. Harari je takođe ukazao da se ljudi stavljaju pred lažan izbor da biraju između zdravlja i privatnosti, te da rešenje nije uspostavljanje totalitarnih režima nadzora, već osnaživanje građana.
Kompatibilnost umesto isključivosti ljudskih prava je jedini put kojim možemo sačuvati ono malo demokratije u današnjem svetu.
Bojan Perkov je istraživač SHARE Fondacije. Njegova interesovanja i područja rada uključuju slobodu izražavanja i onlajn medije, kao i sva druga pitanja u vezi sa izražavanjem na internetu poput govora mržnje, neutralnosti mreže, cenzure, itd. Tviter: @Bojan_Perkov.
Čitaj još: